Vampirska epidemija

Današnji sveštenici, kako u Srba, tako i u Hrvata, nisu pristalice ni iskopavanja vampirskih priča. Dok istarski župani glasno negoduju protiv oživljavanja legendi o Juri Grandu, valjevska eparhija protestuje što je vampir Sava Savanović iskorišćen kao brend valjevskog kraja


Za to vreme, par stotina kilometara južnije, u srpskom selu Kisiljevo na Dunavu, nadomak Srebrnog jezera kod Velikog Gradišta, potpuno se slažu da transilvanijski plemić nikako nije prvi krvolok koji se digao iz porodičnog sarkofaga, iako su Rumuni od brenda Drakule napravili dobar biznis. Po njima, prvi vampir u Evropi je zapravo njihov čovek, Petar Blagojević, koji je harao ovim delom Balkana pre skoro 300 godina. I nije bio jedini, samo što vampirica Ruža Vlajna, koja je takođe posle smrti plašila meštane, lupajući u lonce i hodajući po površini Dunava, nije izazvala veću pažnju i odmah je pala u zaborav.

Povampireni Petar

Prema predanju, povampireni Petar je dolazio svojoj udovici i plašio je, pa je sirotica pobegla u drugo selo, a žalila se i seoskim vlastima. Ovaj vampir iz Kisiljeva smatra se krivim za smrt devetoro ljudi, koji su, po legendi, na samrtnom odru priznali da im je dolazio u snove i davio ih. Zbog te pošasti meštani su se obratili Beču, pa je carska komisija, zajedno s lokalnim sveštenstvom otkopala Blagojevićev grob i našla leš u odličnom stanju, izraslih noktiju i brade. Prema izveštaju komisije, kada su mu zaboli kolac u grudi, iz usta mu je potekla krv, pa su telo spalili, a pepeo prosuli u Dunav. Tako su misteriozne smrti prestale, zapisala je austrijska komisija iz 1725. godine, a objavile berlinske novine Vossische Zeitung u tekstu „Vampir von Kisilevo“.

Drugi srpski vampir je zapravo srpski zet Arnold Paole. Bio je austrijski vojnik koji se u Medveđi, kraj Trstenika, zaljubio u lepu Srpkinju, početkom 18. veka. Paole je, zajedno sa mnogim Srbima koji su bili u austrijskoj vojsci, ratovao protiv Osmanlija, pa je tako stigao i do Kosova, gde ga je po predanju spopao vampir i posle progonio. Arnold Paole poginuo je 1727, sahranjen je u Medveđi, ali se povampirio i udavio čak 16 žrtava. Tako da je opet u Srbiju, ovaj put u Medveđu, stigla carska komisija 1731. godine, na čelu sa dr Johanom Flakingerom. I Arnoldov leš je bio svež, ustiju punih krvi, a kad su ga proboli glogovim kocem, kažu da je gadno vrištao. Leš je spaljen a pepeo prosut u Moravu. Flakinger je po povratku u Beč 1732. napisao izveštaj „Visium et repertum“, a preneo ga je London journal, pa se srpska reč „vampir“ pojavila i u engleskom jeziku. Ništa čudno da u Srbiji vlada mišljenje da je reč „vampir“ originalni srpski brend, jači od „šljivovice“ i „inata“, zapravo jedina reč iz srpskog jezika prihvaćena u svim svetskim jezicima. Zagovornici prava na termin koji označava „neupokojenog mrtvaca koji siše krv“ nalaze da je teza o staroslovenskom poreklu reči gnusna podmetačina.

Međutim, najstarije dokumentovano pominjanje vampira u Srbiji potiče još iz vremena Dušanove vladavine, koji je zakonom zabranio progon veštica i vampira, otkopavanje i spaljivanje pokojnika, ali po nekima izgleda i izdao uredbu kojom se nalaže nemačkim plaćenicima da neko selo koje je pogodila epidemija vampira unište i rasele. Bilo kako bilo, u Dušanovom zakoniku iz 14. veka stoji: „Kad se desi da se ljudi iz grobova vade, te sažižu, ono selo koje bi to učinilo platiće vraždu, a raspopiće se pop koji je došao na to“.

Negodovanje sveštenika

Današnji sveštenici kako u Srba, tako i u Hrvata nisu pristalice ni iskopavanja vampirskih priča i ozbiljno protestuju čak i zbog njihovog korišćenja u turističke svrhe. Dok istarski župani u Hrvatskoj glasno negoduju protiv oživljavanja legendi o Juri Grandu, valjevska eparhija u Srbiji protestuje što je lokalni vampir Sava Savanović iskorišćen kao brend valjevskog kraja. „U vremenima stihije savremene civilizacije, borimo se da očuvamo duhovni i nacionalni identitet i upravo u ovim okvirima treba da tražimo istinite simbole života, a ne nečega što je ostatak folklora i sujeverja praviti brend grada i okoline“, piše u saopštenju SPC, pod upozoravajućim naslovom „Svetlost i tama“. U istom tekstu crkva celo zamešateljstvo sa Savom Savanovićem vidi i kao „ismevanje srpskog seljaka“, od koga se „pravi krvopija“.

Međutim, dok sela u Istri složno podržavaju vampira iz Kringe, postavljajući biciklističke staze i putokaze koji vode do ovog lokaliteta, srpska nesloga pokazala se na delu i kada su srpski vampiri u pitanju. Pa tako selo Zarožje, u opštini Bajina Bašta, preti Valjevu tužbom, jer su im ukrali vampira. Po njima, vodeničar Sava Savanović je njihove gore list, a kao dokaz nude vodenicu u kojoj je obitavao i gde su ga pre 190 godina proganjali, pretili krstom i molitvom, prskali svetom vodom, kadili belim lukom i na kraju probili glogovim kocem.

Metafora Balkana

Za to vreme, teoretičari kulture na sve ove inspirativne vampire gledaju i kao na metaforu stanja na Balkanu, gde krvopije nikad ne nedostaju. Ili, kako bi to ironično rekao vampirolog Rainer Maria Köppl, profesor teatrologije na bečkom univerzitetu: „Oni su ,dva mala penisa‘, koji prete da penetriraju i zaraze sve mlade žene zapadne Evrope pomamnom i ekstatičnom balkanskom krvlju“.


Balkanske krvopije hit tema na evropskim dvorovima

Razbuktavanjem „vampirske epidemije“ u Srbiji tokom 20-ih i 30-ih godina 18. veka, nakon što su austrijski sudski i medicinski stručnjaci „verifikovali“ postojanje vampira, u austrougarskoj monarhiji postalo je popularno ekshumirati mrtvace, seći im glave i probadati ih glogovim kočevima. Bečki dvor osnovao je za tu svrhu i takozvanu vampirsku komisiju, a Marija Terezija je objavila i „vampirski edikt“, kojim se zabranjuje skrnavljenje leševa. Iako je uzročnik „vampirizma“ u Srbiji toga doba verovatno bila epidemija crnog prišta, bolest koju izaziva bakterija Bacilus anthracis (a prenose je životinje - koze, ovce, konji i svinje) po salonima Evrope balkanski vampiri bili su hit tema.


Teoretičari kulture na ove inspirativne vampire gledaju kao na metaforu stanja na Balkanu.

Preuzeto sa : http://www.pobjeda.co.me

Jure Grando

Jure Grando je bio jedan od prvih dokumentovanih navodnih vampira. Priča kaže da se oko 1672. povampirio i terorisao meštane svog sela Kringa u Istri.

Legenda ga opisuje kao čoveka čiji život nije bio za uzor. Umro je i pokopan je na mesnom groblju, nakon čega se povampirio i narednih šesnaest godina terorisao žitelje Kringe. Viđali su njegovu utvaru kako luta selom i kuca na vrata nekih kuća, a čak je posećivao i svoju udovicu i maltretirao je. Meštani su verovali da su iznenadne smrti ljudi u vezi sa njegovim pojavljivanjem. Želeći da se oslobodi pošasti, župnik Miha Radetić je poveo devetoricu ljudi da otvore grob i probodu Jurino telo glogovim kolcem. Otvarajući grob videli su rumeno i nacereno pokojnikovo lice i u strahu su se razbežali. Međutim, župnik je ponovno okupio devetoricu muškaraca kako bi ipak sproveli svoju zamisao. Probali su da probodu kolcem pokojnika, ali se on odbijao o njegovo tvrdo telo. Tada mu je jedan meštanin sekirom odrubio glavu i grob se napunio krvlju. Grob su tada zatvorili, a Jure Grando se više nije pojavljivao.
Stanovnici Kringe su od vampirske legende napravili turističku atrakciju. Zainteresovani za vampirizam mogu da posete tematske izložbe i prezentacije.

U knjizi „Slava vojvodsta Kranjske“ (nem. Ehre des Herzogtums Krain) od Janeza Vajkarda Valvazora prvi put se pominje navodni vampir Jure Grando. Knjiga je publikovana u Nirnbergu 1689. Johan Jozef fon Geres (Johann Joseph von Görres) preuzima izvore za svoju leksiku „Hrišćanska mistika“ (nem. Die christliche Mystik), koja je objavljena 1855. u Parizu. U ovoj knjizi ima mnogo više fantastičnih detalja